PARAZITSKA ARHITEKTURA
Tekst: Marko Stojčić

Živimo u vremenu u kom je neophodno promeniti tradicionalna shvatanja o korišćenju građevinskog prostora. Šta kada unutar grada tog prostora više nema, kada grad prestane da ide u širinu ili visinu? Kao i svaki drugi organizam koji se razvija grad traži najbolje, često i najednostavnije, načine za svoj razvoj. Taj razvoj uglavnom podrazumeva podmlađivanje osnovnih delova organizma, nekada i potpunu promenu sastavnih delova. U opštem razvoju grada arhitektura je primarna disciplina, i kao takva za sobom ostavlja različite objekte i tvorevine. Postavlja se pitanje kako proceniti u rasponu od 70-100 godina koji objekat treba zadržati i rekonstruisati a koji srušiti? Kako se tu uklapa pojam energetske efikasnosti starih objekata ali i promena navika korisnika objekata? Možda je ipak sada pravi trenutak za nastanak novog pravca u arhitekturi, zrelijeg pristupa savremenoj arhitekturi koja ne podrazumeva nužno rušenje starih objekata koji su tehnički još uvek u dobrom stanju i čija funkcija uz manje modifikacije može ispuniti kriterijume sadašnjeg vremena. Novi pravac porazumeva novi život starog objekta, i to ne u vidu puke renovacije već novog života i u umetničkom i u tehničko-funkcionalnom smislu.

Arhitektura koja nastaje kao potpuno nova koristeći neki od resursa starog objekta se danas najčešće naziva „parazitska arhitektura“. Taj naziv je verovatno previše grub, i to iz prostog razloga što je za nastanak jednog takvog objekta neophodna neka vrsta „saglasnosti“ matičnog objekta pa je time i parazitski status neopravdan. Matični objekat tu vrši veoma važnu ulogu time što snaga novog arhitektonskog izraza zavisi od potencijala i energije koju matica ima u trenutku sjedinjavanja. Interesantan odnos između ova dva se vidi kada i matica i parazit potpuno gube smisao ako bi svoju egzistenciju u prostoru nastavili pojedinačno. Veoma je interesantna pozicija arhitekte koji sada ima zadatak da na potpuno novi način razume i prihvati potrebe i osobenosti „lokacije“ na kojoj gradi.

U mnogim Evropskim zemljama postoje podsticaji za rekonstrukciju starih objekata. „Reciklaža“ urbanog prostora je tamo poželjnija od izgradnje potpuno novih objekata na praznom prostoru. Neke od arhitektonski naprednih kultura zrelije pristupaju problemu i znatno ranije prihvataju napredne trendove koji svojim razvojem daju kvalitetna rešenja. Postoji više slučajeva u Holandiji, naročito u Roterdamu, gde se do rešenja došlo realizacijom „parazitskih“ objekata. Jedan od najinteresantnijih primera je i objekat „Las Palmas“.

U Beogradu potez od Kalimegdana uz reku Savu pa do glavne autobuske stanice i starog Savskog mosta je urbano tkivo koje vapi za nekom takvom arhitekturom. To je područje koje sadrži neke od najinteresantnijih primera srpske arhitekture iz XIX veka, i kao takvo se nameće da bude rekonstruisano na neki novi, ingeniozniji način, a ne samo restaurirano i vraćeno u prvobitno stanje neprimereno savremenom vremenu. Urbani prostor oko Karađorđeve ulice ima kulturni potencijal koji prevazilazi značaj puke reparacije istorijskog dela grada. Ovaj prostor je delom u prethodnih pet godina počeo da živi neki novi, interesantniji život, ali on ne može biti dugoročno opravdan. On se trenutno oslanja na korišćenje zatečenih objekata sa minimalnim intervencijama, bez značajnih arhitektonskih poteza. Najbliži primer sličnom korišćenju starih objekata je arhitektura u Havani na Kubi, a to jednostavno neodrživo.

Kao veoma interesantan primer nove arhitekture koja se umeće u već definisani urbani ambijent je i minijaturna arhitektura u Tokiju, gde se u punoj meri vidi šta znači nedostatak prostora ali i nesvakidašnje dobar odnos između zatečenog objekta i objekta koji je tek nastao. Dovitljivost arhitekata u ovom slučaju dolazi do punog izražaja. U takvom okruženju mora se isprojektovati objekat bez nekih elemenata svojstvenih modernom vremenu koji zahtevaju prostor, a sa druge strane mora se opravdati, ne tako retko, visoka cena objekta po kvadratnom metru. Rezultat je nova arhitektura, održiva i primerena vremenu u kom živimo.