POVRATAK GRIFONA – Crtačka heuristička igra po modelu Luisa Karola – Bogdan Bogdanović
(sa Trećeg Simpozijuma o sintezi umetnosti: CRTEŽOM PREMA SINTEZI, Kulturno-propagadni centar, Vrnjačka Banja, 6 – 14. I 1978.)

Priča Bogdana Bogdanovića koja počinje pitanjem životinjskih prikaza u modernoj arhitekturi i bavi se njegovim imaginarnim zverima otkriva specifičan proces geneze tih oblika. Običaj da crta teratomorfne prikaze uvodi ga u igru koju naziva pronalazačka, heuristička igra.

„Za nečim sam tragao, valjda za pravim pitanjima, jer, kao i u svakoj igri, odgovori su se često nudili još i pre no što su pitanja jasno postavljena.“

Tragajući za unutrašnjim idejnim skeletom Bogdan Bogdanović uviđa nevidljivu matičnu mrežu koju je, kako kaže, moguće uporediti sa nekom tajanstvenom geografskom kartom u koju bi se mogli postavi njegovi mali monstrumi – prostor koji ima smisla samo za njega i njegove zveri. Imaginarne zveri mogu se doživeti samo kada se postave u određene diskurse. Da bi te spodobe imale značenje „makar i kao umetnička tvorevina“ uz njihove pojave moraju se objasniti i njihove prave ličnosti, smatrao je. Sa tm ciljem on izlazi iz sveta arhitekture i prostornih umetnosti i koristi transdisciplinaran pristup oslanjajući se na pisca Luisa Karola i njegova delo „Alisa u zemlji čuda“ i njen nastavak „Kroz ogledalo“, jer, kako kaže, u njima je prepoznao čvrst sistem, neku vrstu matične fantastične geografske karte specifičnog prostora, kojim Karol ubedljivo oživljava svoje životinjske prikaze.

„Čitav jedan svet, naš svet, mogli bismo ga nazvati svet pre Alisinog izlaska, sav sačinjen od značenja svedenih na međusobno utvrđene tačke, po činje najedanput da se ogleda u tom neobičnom prostoru, kao u nekoj vitrini sa ogledalima, recimo u muzeju voštanih figura. Tu varljivu i promenljivu prostornu konstrukciju usudio bih se da nazovem metaforičkom kutijom. Sve što u tu neobičnu kutiju uđe, ili biva ubačeno, upisuje se najednom u veoma dalekosežne i prilično promenljive strukture prenosnog smisla. Obrazuje se neka vrsta nonsens fabule, prividno besmislenog stripa sačinjenog od redosleda postupaka podsticajnih jakim, ali nerazumljivim razlozima.”

Proces oživljavanja i rađanja predstava i događaja i ubedljiv karakter Karolovih životinja proizilaze iz igre reči koja utiče na generisanje slike i tako učvršćuje te čudne situacije.

“Čvrstina Karolove metalogike, pri tom, slična je onoj matematici koja nevidljivo podražava liniju elegantnog mosta ili pokreće nebeska tela. Tako ona određuje jedan prostor koji iz časa u čas menja svoje metričke repere: Alisa je, kao što znamo, čas vrlo velika, čas vrlo mala, a sve oko nje čas je zastrašujuće ogromno, čas beznačajno sićušno; to okruženje stalno menja i svoje koordinate; a sve što se u njemu konstatuje, i oblik i događaj, može se naći bilo s jedne strane neke neodređene delimitacije, bilo na onoj drugoj polovini. Kad u nastavku priče Alisa prođe kroz ogledalo, ona je pozitivno određene koordinate zamenila negativnim, pa svi tokovi s druge strane ogledala, čak i tok misli, matematički rečeno, treba da promene svoj “smisao”. Ali to još nije sve. Tek što na neki način, uz pomoć naslućenog, neuobičajenog koordinatnog sistema, uspemo da stvari rasporedimo u prostoru i da donekle objasnimo šta se gde nalazi i gde se šta događa, menja se najednom sveukupnost poimanja prostora, dakle, nastupa izmena koordinatnog sistema.“

“Upravo zbog specifičnog određenja, koje je iznad bilo kakve moguće ambijentalne lokalizacije, mesta gde se Alisa susreće sa svojim životinjama, upisuju se u jedno neobično okoličje, mnogo arhaičnije no što je pejzaž dečje priče, bajke, ili uopšte književne fantastike. Ponekad mi se čini da je to najviši mogući stepen slikovite simbolizacije prostora, do kojeg jedan moderan ljudski mozak uopšte može stići.”

Alisino propadanje u podzemlje i povratak u realan svet paralela je metodu koja služi kao podsticajno sredstvo koje vodi ka novim otkrićima i saznanjima bez obzira na valjanost i istinitost njegovih pretpostavki. Bogdan Bogdanović dalje objašnjava:

“Treba se još malo zadržati na samoj suštini Karolove metode, i objasniti šta se stvarno događa u njegovoj metaforičkoj kutiji. Najobičnije ovostrane oznake, složeni pojmovi, pa i čitave kategorije koje su pre ubacivanja u kutiju imale svoj ustaljen i svakodnevan smisao, u dodirima i sudarima otkrivaju mnoga neočekivana značenja, pa i čitavu jednu novu superstrukturu smisla kojoj se ne može osporiti čvrstina povezanosti, bez obzira što se “poruka” nalazi izvan dosega racionalnog objašnjenja. Sama metoda je vrlo slična onim, koliko zanimljivim toliko ponekad i uzaludnim pokušajima da se, u naše moderno doba, izmisle praktične pronalazačke igre, da se primene i iskoriste u rešavanju ponekad i sasvim banalnih problema. Dešava se po laboratorijama, da se ozbiljni naučnici igraju i ludiraju kao Beli zec, Plačljiva kornjača ili Ludi šeširdžija. Neću da govorim o stvarnim rezultatima do kojih se ovom metodom može stići; no, siguran sam da su naučnici, možda ne koristeći sebi mnogo a pri tom ne škodeći baš nimalo Karolu, upravo od njega preuzeli sam način heurističkog traganja. To je način koji vrlo lako dozvoljava da se uobičajeno omeđeni pojmovi i kategorije lako prebace u klasu simbola (privremenih, priručnih, ličnih ili grupnih), i da se onda dovedu u nove dotle neslućene međusobne položaje, sa kojih jedni na druge dejstvuju, preobražavaju se i razrešuju.”

Povratak u realnost i naučnika i Alise je na kraju neminovan ali događaj s druge strane matematičkog znaka se ne zaboravlja. Alisa po povratku ne pokušava da racionalno objasni sve što je doživela i ne pokušava da analizama razbija čvrste okvire događaja otkrivenih sa druge strane smisla, napominje Bogdan Bogdanović. Model koji Bogdan Bogdanović preuzima od Karola podrazumeva odricanje od klasičnih pravila i prihvatanje protivurečnosti što za posledicu ima izmenjene kategorije vremena i prostora. Međutim, on odlazi korak dalje i pokušava da naznači prve stepene racionalizacije tako što smanjuje simpatetičke tenzije – isključuje Alisu iz crteža i stvara drugi crtački sloj – prostor koji više nije akciono već alegorijsko polje.

“Nastali su neki pre podzemni no nadzemni pejzaži sa kamenim čudovištima, sa tajanstvenim burgovima u daljini, ili geometrijskim reperima na praznim horizontima. Ova htonijska verzija Alisinog pejzaža bez Alise, naseljenog ukočenim čudovištima, predstavljala je neophodnu etapu ka realno zamišljenoj arhitektonskoj formi.
Najzad, u jednom trećem sloju, koji sam samo naznačio, prostorne alegorije iz prethodnog sloja počele su se dosta jednostavno pretvarati u graditeljske metafore heraldičkog karaktera, bezmalo u arhitektonske detalje kod kojih životinja ne samo da naseljava oblik, već ga iznutra simbolično podržava.”

Za Bogdanovića ovo je bio dokaz da i moderan čovek može imati iskustva koja proističu iz uzburkane subjektivne fabule i na kraju stižu do hladnokrvnog arhitektonskog detalja. Prelazi iz prve u drugu seriju i iz druge u treću postepeno približavaju oblike arhitektonskom algoritmu ali na kraju ipak u sebi nose logiku sopstvene geneze, imaju svoju dijahroniju, svoj uzbudljiv životopis i nisu proizvoljni.

Arhitektonski oblici koji nose u sebi život i energiju nastalu pri procesima razvoja tih oblika u mnogome se razlikuju od vizuelno sličnih nepromišljenih nakalemljenih formi. Prostorni okviri, teritorijalni, urbanistički, arhitektonski, nisu samo dati, nalepljeni, već nastaju određenim putevima koji ih definišu. Značaj heurističkog i drugih sličnih principa za stvaralaštvo je beskrajan. Kao što vidimo, ti principi uopšte ne moraju biti u vezi sa realnošću, čak šta više njihov finalni proizvod biće matematički ispravniji ukoliko dovedemo u pitanje činioce ovoga sveta.