KADA JE NAROD POJEO SVOJ GRAD

sajkaca

priča o nestanku urbane matrice

Jedna od istinitih formulacija urbanizma bi mogla biti prikazana kroz kroz formulu: pojedinačna arhitektura / vreme. Malo objašnjenje: vreme – u nekom vremenskom periodu se rađa grad tako što se objekti grade jedan pored drugih. Ako taj proces krene naopako, kao što je to na žalost slučaj u Srbiji, rezultat koji se dobije na kraju ne može se zvati urbanizmom nego antiurbanizmom u kome ne nastaje nego nestaje, urbana matrica. Sumanuta i nekontrolisana divlja gradnja ali i gradnja koja je nastala kao rezultat dugoročne korupcije u građevinarstvu je učinila svoje, i kao kancer progutala zdrave delove grada sa urbanističkim potencijalom.
Ono što se u početku činilo kao privremeno rešenje (svi znamo da su privremena rešenja u urbanizmu nedopustiva) je tzv. investitorsko planiranje i razvijanje grada, odnosno razvijanje grada prema ponudi i potražnji samih investitora. Možda negde, ali ne i u Srbiji. Obzirom da je možda i najveći deo investotora u Srbiji završio škole koje su „neophodne za funkcionisanje grada“ (pekarski ili poslastičarski zanat)ali to obrazovanje nije baš primenjlivo na baš sve aspekte života grada. Ono što je rezultat tih malih nevinih ali „dobronamernih“ urbanističkih realizacija je gradsko tkivo koje se može uporediti samo sa strukturama iz biologije koje nemaju definisanu progresiju i koje po svom obliku mogu podsećati samo na nešto što nije zdravo.
Ono što sada imamo je Google Earth, i ono je mnogo značajnija alatka nego što se na prvi pogled čini. Naime, satelitski pogled na gradove nam može dati pravu sliku o trenutnom razvoju pojedinog grada, otklanjajući nedoumicu o stepenu i upešnosti razvoja jednog grada, i direktno pokazuje koliko je oštećeno gradsko tkivo. Preduslov za ovu ideju je, da gradsko tkivo i ako još uvek ne postoji u izvedenom stanju mora biti zdravo bar na papiru.
Pomenuti benigni i „samo pojedinačni“ slučajevi su postali toliko masovni da se mogu videti jasno i sa satelita. Jednostavan pogled na snimak Beograda iz aviona od pre 30 godina i pogled na njega danas sa satelita, pokazuje da su sve jasne urbanističke ideje koje su započete izgubljene i one se jednostavno ne vide više. Ako pogledamo recimo isti pogled na Bukurešt danas vidimo jasnu razliku u razvoju matrice i urbanističkih ambijenata koji bi ukazali da se radi o izuzetno bogatoj urbanističkoj celini.
Pitanje za svakoga od nas (arhitekata) kako je svako od nas pomogao da nam se ovako nešto desi? Da li smo učestvovali kao nemi posmatrači i smo samo slegali ramenima uočavajući probleme ali ne obazirući se na njih, ili smo možda učestvovali kao neko ko je „morao“ zarad egzistencije i proizvesti na bilo koji način nešto što je urbanistički apsurd. Bilo kako bilo, krivi smo i imamo to što imamo, a to je grad koji smo delom sami pojeli a delom dopustili da se sam nagriza.
Ne bi bilo lepo od mene da ne predložim i neko rešenje problema. Mislim da bi sada bilo dobro da uradimo nešto slično onome što je uradio Korbizije projektom „Voisin“ za Pariz. Tu bi smo dobili interesantan kontrast antiurbanizma i urbanizma i pokazali bi našu kampanjsku ali ozbiljnu nameru da razmišljamo o gradovima u kojima živimo i koje stvaramo. Neko će reći da je to ponovna popularizacija modernističkih ideja, ali ja kažem da je to očajnički pokušaj u borbi ideje i antiideje.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *